Page 9 - Креативна антитела - (не)изречје

заглавио. Морао је обе руке да употреби. Ставио је пушку између својих ногу, прекрстио се, удахнуо
дубоко и повукао из све снаге. Толико га је заболела рука да је морао да загризе своју шаку да не би сломио
своје зубе од стискања.

– Ја... Боли...
– Гризе ме!

Поново се нагнуо са једне стране дрвета иза ког се скривао и погледао у ону двојицу. Онај први, што га је
упуцао у раме, сада се држао за груди. „Тај је пребројао своје дане“, помислио је. Други војник, ситније
грађе, прискочио му је у помоћ. Извадио је завој из џепа и почео да мота, с времена на време окрећући
главу ка дрвећу одакле је чуо пуцањ. Нова прилика.
– Молим те, Боже, помози ми да убијем овог гада.
– Пали!

Још један пуцањ. Поново се повукао назад и преместио до неког другог дрвета. Овог пута је успео са
једном руком да повуче затварач. Није чуо јаук. Промашио је. Прекрстио се и још једанпут нагнуо са једне
стране дрвета. Отприлике је упамтио где се она двојица налазе, те овог пута није ни планирао да циља.

– Пали!
У кратком блеску је успео упамтити слику коју је видео испред себе. Када се сакрио иза дрвета, гледајући
у мркле сенке четинара које су га све време сакривале од два Енглеза, покушао је да се присети онога што
је видео када је испалио. Обојица су била на тлу. Оном другом је изнад леве обрве направио рупу из које је
цурила крв. Ипак није промашио. Онај први је непомично лежао с крвљу која је липтила из његових уста
и груди. Прекрстио се и пришао им. Мртви су. Ово му је први пут да изблиза види мртво тело. Лакнуло му
је. Срце је успорило са куцањем.

– Успела сам... Успела сам! Јеси ли видео? Убила сам их! Ха-ха-ха, убила сам их!
– Видео сам, браво... Узми завој од овог малог. Да зауставим крварење.
– Није много остало.
– Ако не буде довољно, исцепај рукав једном од њих па ћемо од тога завезати.
– Добро.
– Поносан сам на тебе.
– Хвала.

Свануо је нови дан. Није ока склопио читаву ноћ, рука га је болела. Тек је изашло сунце, али летња
врелина се итекако осетила. На небу ниједног облака. Топао поветарац дува, потпуно другачији од оног
ветра што је дувао претходне ноћи. Чује се опуштајућа песма једог усамљеног врапца. Ови мирни летњи
дани су најгори јер подсећају на безбрижу младост, давно изгубљену у хаосу стварности.

– Како си?
– Још увек ме боли, али некако ћу издржати. Било ми је јако тешко читаву ноћ. Мислио сам да ћу умрети.
Нисам спавао.
– Нисам ни ја спавала, мазила сам ти раме, бринула о теби.
– Знам.
– Требало би пронаћи неког да ти помогне.
– Није ми хитно. Најпре морамо сакрити тела.
– То ћу ја урадити, ти се само одмарај.
– Не, добро би ми дошло да се мало оптеретим, да ми очврсне раме.
– Како хоћеш. Само немој претерати.
– Нећу.
– Могу ја сама то да урадим. И ја сам јака.
– Доказала си то синоћ.
– Хвала. И ти си се мени показао, послушао си ме.
– Била си у праву. То не значи да си увек у праву.
– Нека сам макар једном, то ми је довољно.
– Хајде да сакријемо тела.