Page 6 - Креативна антитела - (не)изречје

моралу и о чему већ. Зашто сам ја она која мора држати пушку? Ја хоћу да потегнем окидач! Веће сам
мушко од тебе.
– Ћути!
– Ћути ти! Колико си пута одбио да пуцаш док ти је на нишану био душманин? Када бисмо се само
једном заменили, све би било боље!
– Опет вичеш на мене.
– Морам, јер ме другачије нећеш слушати. Умрећемо, а ја не желим да умрем.
– Не желим ни ја.
Обе руке се тргоше. Ветар је поново почео дувати и разносити мелодију иглица дрвећа. Овог пута дува
јаче и хладније. Ћук се смирио.

– Нека је и он заспао.
– Да, сад ћемо и ми.
– Надам се, сутра је тежак дан.
– Молим те, размисли о овоме што сам ти рекла.
– Хоћу.
– Знам да је пре живот био лепши, вредан живљења, али сада, тренутно, не може се тако живети. Сада
морамо издржати напор. После тога ћемо опет бити срећни.
– У праву си, надам се. Лаку ноћ.
– И теби.
Спокоју његових руку није суђено да траје. Изнад њих, где је он лежао, било је мало узвишење, уска стаза
где су лежале опале гране. Чуло се ломљење. Две гранчице и једна дебља. У ствари, то је све била једна
велика грана која се рачвала на асиметричан трозубац. Два пута се чуло исто ломљење. Једно непосредно
одмах након другог. Било их је двојица. Одмах се пробудио, али није устао да не би привукао пажњу. „Не
знам чији су“, помислио је. Није ни могао видети у мраку. Пустио је непознате стопе да се мало више
удаље пре него што је устао и спремио пушку. Одмах је пришао првом дрвету и обазриво пратио две
војничке силуете.

– Јесу ли они наши?
– Не знам. Сувише је мрачно да бих разабрао њихове униформе.
– А капе?
– Нисам видео да носе. Мада, не носе ни наши. Биће да су Швеђани.
– А ја мислим да су Руси.
– Дај боже да су Руси.
– Плашим се.
– И ја.
– Хоћеш ли их упуцати?
– Не знам бих ли стигао обојицу да убијем пре него што нас нападну.
– Стигао би, видела сам како брзо повлачиш затварач. Пуцај на њих.
– Не могу тек тако да пуцам. Шта ако су наши?
– У праву си.
– Свеједно нећу да убијам. Рекао сам ти то много пута.
– Ти се поносиш тиме. Како ћеш сазнати да ли су наши?
– Та стазица се окреће ка истоку. Тада ће их обасјати месечина, моћи ћу онда да видим.
– Шта ћеш урадити ако су наши, али Французи? Како ћеш их позвати, а да се не уплаше и не нападну?
– Не знам.
– А шта ако су Швеђани? Или Енглези? Пуцаћеш у њих, зар не?
– Рекао сам ти већ да нећу. Пустићу их. Биће као да их нисам ни видео.
– Зашто?
– Нису ми ништа скривили.
– Они би тебе заклали првом приликом.
– Нека, они су такви. Поготово Енглези. Ја нећу да будем овца као остали. Имам ја свој кодекс. То шта
би они мени учинили није мој проблем.
– Биће твој проблем ако их пустиш.