Page 8 - Креативна антитела - (не)изречје

Руке му се тресу. Незгодно му је да држи пушку овако. Зној му липти низ чело, а срце само што не искочи
из груди. Бори се за ваздух.

– Дај ми окидач.
– Не.
– Шта си рекла? Дај ми окидач, одмах!
– Нећу. Убићу их обојицу! Има да ме поштујеш од сада.
– Добро, хајде онда. Ја сам спреман, колико могу бити.
– Да... Хајде... Не могу.
– Зашто?
– Не могу. Држи, ево ти, не треба ми твоје поштовање, више ти нећу никад ништа говорити. Узми.
Извини, погрешила сам.
– Тако је већ боље. Од сада ћеш да ћутиш.
– Хоћеш ли их сада упуцати?
– Пуцаћу близу њих, да их уплашим. Неће видети одакле су нападнути.
– Добро.

Опет је заменио руке. Више му значи нишан него скривање после паљбе. Пажљиво је посматрао њихов
ход, да би са сигурношћу предвидео где ће бити у тренутку када буде пуцао. Руке су му се још увек
тресле. Затегао је мишиће руку не би ли их укочио, али није помогло. Она двојица су стала. Указала му
се савршена прилика. Циљао је близу места где они стоје и згрчио кажипрст на окидачу. У блеску су се
све дражи стопиле у једну и ништа се није ни видело, ни осетило, ни чуло. Ћук одлети. Дошавши себи,
видео је своју пушку на тлу. Погледао је у ону двојицу. Онај већи, први, држао је пушку у руци, окренут ка
дрвећу где се он скривао. Док их је гледао, одједном му је севнуо бол у рамену. Рањен је. Брзо се сакрио
иза дрвета.

– Јој!
– Шта се десило?!
– Упуцали су ме...
– Где?! Да ли те јако боли?!
– Скроз горе, код рамена, видиш рупу овде... Јој!
– О Боже... О Боже...
– Боли ме јако.
– Не смеш умрети.
– Узми пушку, узми окидач, пуцај у њих...
– Шта? Ја?! Не, не могу ја!
– Мораш, узми. Хајде, у живац су ме погодили, не могу уопште да померам прсте.
– Не могу... Бојим се. Тешко је...
– Молим те, мораш их убити. Иначе ћемо обоје умрети... Јој!
– Али... Рекао си да ћемо их пустити. Ми нисмо као они. Плашим се се. Ја... Ја нећу да их убијем.
– Рекао сам. Рекао сам у прошлости, а сада нека ђубрад погине. Упуцај их. А онда им ишчупај срце.
Разбиј им ребра песницом и ишчупај им срце. Сваки залистак на срцу им огули посебно. Убиј их,
гамад британска, проклета. Матер им крваву...
– Дај ми пушку, хајде, покушаћу.

Узео је пушку са земље, спреман да их обојицу убије. Савио је рањену руку, наслонио је на колено и
положио пушку на њу. Другом руком је ухватио окидач. Они нису знали где је он, ни да ли иког ту има.
Онај први га је случајно погодио. Мисли су му летеле из шкработине у шкработину. Репетирао је пушку,
удахнуо дубоко, и затим се нагнуо са једне стране дрвета. Они су још увек гледали по дрвећу, тражећи
нешто или неког.

– Гамад протестантска, кувајте се у паклу!
– Пали.

Испаливши метак, одмах се поново сакрио иза дрвета. Није знао да ли су га сада видели или не. Свеједно
није хтео ризиковати, па се удаљио од њих и затим поново вратио иза једног дрвета у близини. Чуо је
мушки крик. Поново је имао прилику да пуца у њих, али није могао репетирати пушку. Затварач се