Page 10 - Креативна антитела - (не)изречје

– Где ћемо?
– Близу места где смо спавали има један део где је тресетно тло. Могли бисмо ту ископати рупу и у њу
бацити ову двојицу.
– Добра идеја.

Најтеже му је било пренети обојицу са узвишења до рупе. Носити мртво тело по тлу је много теже него
што је помислио. Најлакше је било закопати их тресетом. Тада је највише активирао своју рањену руку,
размишљајући о томе где даље да иде после овога.

– Alouette, gentille alouette, alouette, je te plumerai…

Лазар Магазин

***

***

Оне су наше речи које некад не можемо да изговоримо, оне нашу љубав шаљу загрљајем пружајући нам
сигурност. Једине су оне те које нас никад неће издати или казнити. У било ком моменту да је човек сам,
остају му руке, као сестре, помоћу којих може све да изгради и крене од нуле.

Јована Јањић

***

Правим ову фотографију и размишљам да ли ова рука на себи носи грехе? Да ли је довољно добра да
загрли или је пак способна и да убије? И онда на тренутак помислим да је ова слика оличење раја и пакла.
Светле и тамне стране, вечитог контраста. И док гледам у своју руку, малу и нежну, размишљам: знала је
да милује, као и већина њих. Ствара, брише сузе, црта осмехе на многим лицима. Гради, лечи ране, грли,
пише.. Али онда се осврнем на тамну сенку исте те и спустим телефон и прекинем са прављењем ове
фотографије. Сетим се да је исто тако знала да сруши, обрише, удари. Да буде узрок многих проблема. И
онда та тамна сенка преузме моје мисли и моју руку. И врати ми се мисао на прве две реченице, испада
да јесте грешна. Да ли бих ја са њом требала да загрлим више иког? Помилујем? Да ли то мене као особу
чини грешном? Да ли дела руку одају човекове стварне особине у потпуности? И упорно размишљам о
разликама руку које милују и руку које даве. Али схватим да су руке једног човека способне и за једно, и
за друго. Враћам поглед на своју руку, испада да би јој и убиство пристајало. Али, ко још данас има чисте
руке?

Оља Зорић