Page 5 - Креативна антитела - (не)изречје

Лазар Магазин

Руке

– Где си?
– Ту сам, где ћу бити?
– Не спаваш? Хладно ми је.
– Мени кажеш, ти си барем покривена.
– Сам си пристао да будеш откривен.
– Знам. Нисам очекивао да ће бити овако хладно. Синоћ је било пријатније, сада дува ветар.

Ноћ је. На влажном подзолу испод мрачног свода, душу одмара једна униформа. Његове руке, још увек
ненавикнуте на конце које повлаче стране и егзотичне афере, немају мира.

– Alouette, gentille alouette, alouette, je te plumerai...
– Шта радиш?
– Певам песмицу коју сам чула, да ли ти смета?
– Не смета... Где си је чула, како ја не знам за то?
– То је било пре пар дана, када смо победили ону малу групу Швеђана. Били смо сви на окупу, један
Француз је то певао док је себи завијао рањену шаку. Ти си намештао бајонет, ниси га ни могао чути.
– А о чему се пева у песми?
– Не знам.
– Битно је да знаш да је то певао Француз.
– То је његов језик. Свакако се по лицу може препознати, једино чистокрвни Французи имају тако оштре
црте лица.
– Дуго ће му и оне бити од користи.

Тишина. Ветар је престао да дува, шуштање четина финске тајге, која их окружује са свих страна у
недоглед, престало је. Једино што се сада чује је хукање младог смеђег планинског ћука.

– Шта то треба да значи?
– Зар ниси видела колико мало Швеђана је било? Слабићи, они су из неке малене дивизије. Мора да су
млади. Јадни, живот су изгубили. Нису ни праве пушке имали, него неке старудије. Играчке. И зар од
таквих млакоња да он буде рањен? То може само Француз. Ако на нас крене већа офанзива, гарантујем
ти да ће његово лепо лице прво пливати у локви крви. Французи су бескорисни. Једино добро тог
народа су њихове жене.
– Шта ти знаш?
– Заборавила си када је студирао у Паризу на размени? Тамо је било лепих девојака колико је дрвећа
у овој шуми. Добро сам их се нагледао, погото њихових руку. Оне њима бацају чари, том својом
нежношћу. Зато и носе рукавице. Е па, ја сам осетио њихову голу кожу. Први пут кад се то десило,
читав сам утрнуо. Њихова кожа се не може разликовати од свиле. Знам то добро, јер се и њихове
рукавице праве од свиле. Скидале би их. Гола кожа француске девојке – неупоредиво ни са чим. Ти си
се тад правила да спаваш. Тај народ није за рат. Они ће сви да поцркају. И још ће нас сатерати у гроб
колико су неспособни!
– Ти грешиш! Не слушаш ли шта све Наполеон чини? То ти је француска крв!
– Наполеон је нешто друго. Њему је предодређено да буде велик човек. Победник. Он у својим рукама
држи цео свет, ратови су му само поигравање. Није забавно ако сви знамо да смо његови робови. Боље
је да нам усади лажну наду да можемо да се ослободимо. Или да му будемо савезници. Он коригује
наш свет. Сад смо на његовој страни, јуче смо против њега ратовали, сутра ћемо бити бог зна шта. Јеси
ли и то заборавила?
– То је све у прошлости, не можеш живети у прошлости...
– Могу и хоћу. У прошлости није било рата и бесаних ноћи испод проклетог неба сваке вечери, него
дебелих књига за читање и мршавих девојака за штипање. Људи су гинули, низ руке је текла крв, али
ми смо живели како треба. А ово сада? Неко се игра са нама, ово није живот. Враћам се прошлости.
– Само ти сањари, а када буде ред да испалиш метак из пушке, опет ћеш се укочити и паметовати о