Page 7 - Креативна антитела - (не)изречје

– Окани ме се већ једном! Рекао сам да нећу пуцати.
– А ја сам теби рекла да мало размислиш о ономе што сам ти причала. Уопште ме не слушаш.
– Нема шта ја тебе да слушам. Ти ћеш мене слушати.
– Да, слушаћу те док нас обоје не одсеку. Баш си паметан.
– Ћути, да те не бих сад изгребао.
– Теби је то решење за све...

Два војника су за тренутак застала, нешто шапутала један другом и онда узела пушке у руке. Наставили
су даље дуж уске стазе узвишења. Били су све ближи источној страни. Он им се полако приближавао, не
скидајући поглед са њих, осим кад тражи наредно дрво иза којег ће се сакрити. Морало је бити довољно
дебело да се може сакрити. Када год би му се указала прилика, приближио би се. Коначно су били
позиционирани тако да им месец открива детаље униформе. „Руси или Енглези, не знам“, рекао је себи у
браду. Још увек није могао да пуца. Треба још више приближити им се.

– Хвала богу па нису Французи...
– Ти би радије непријатеља да видиш него Француза?
– Французи јесу моји непријатељи.
– Зашто?
– Зато.
– То је због оних девојака, зар не? Љубоморан си.
– Ја сам ти већ једном рекао да ћутиш. Не знам шта сад да радим, нема где да се сакријемо.
– Пуцај.
– Нећу.
– Дај онда да се мењамо.
– Шта?
– Хоћу ја сада да држим окидач.
– Не може, јер ја не знам циљати.
– А шта вреди што ја умем циљати кад ти никад не опалиш?
– А шта вреди што ћеш ти опалити када ја не знам да циљам?
– Ја можда могу да их погодим случајно, без обзира на тебе. Не живим само у садашњости, већ и
будућности. Ти то не разумеш, за тебе је прошлост, а у прошлости ја не постојим као неко ко може
пуцати.
– Баш толико хоћеш да пуцаш?
– Да.
– Ево ти, на!

Приближио им се довољно. Сада им је препознао униформу. Енглези. Није било сумње. Гледајући их како
полако иду дуж узвишења, заменио је руку којом држи пушку и пуца, да би могао са те стране да искочи,
јер је са друге стране било још једно дрво, а између није било пролаза.

– Ово ми је јако чудно, ипак нећу да пуцам. Узми.
– Не, не, ето ти сад. Хтела си да будеш мушко, изволи!
– Извини, нећу ти више приговарати што не пуцаш, узми.
– Нећу. Толико волиш да ми паметујеш да би била штета ако ми и не покажеш колико си боља од мене.
Хајде, докажи се.
– Нећу.
– Је ли тако? А када сам ја хтео, онда си знала да вичеш на мене.
– Молим те, немој ово да радиш. Хајде, узми.
– Ја да не радим ово? Не, немој ти да се мешаш у моја посла. Ја сам онај који ће повући окидач, а ти си
она која ће држати пушку.
– Добро, у праву си. Ја ћу држати. Дај ми да држим.
– Овог пута не, ако ти сада попустим, онда се ништа неће променити.
– Молим те... Плашим се.
– Не занима ме. Ја тебе овде нисам тражио.
– Не говори то.