Page 9 - Кроз градове и кроз векове

III

– Кочије само што нису стигле - обавестио ме је слуга.
Осећала сам благу нелагодност што ћу да идем тамо, последњи пут када сам отишла било је месец дана
по почетку изградње. Видевши кочију, предомишљајући се, кренула сам ка њој. Села сам са десне стране
имајући на уму да ћу кочијом проћи кроз Смедеревску тврђаву и да ћу кроз прозор осмотрити.
Тврђава је окружена водом, одлично осмишљено! Самим тим продирање непријатељских снага било би
успорено у свом циљу. Када се пређе водени обруч сунце вам заклањају масивни камени зидови. Угледавши
их из близине кроз моје тело прошла је језа, осећај страхопоштовања прозујао је мојим костима. Да ли су то
чувени пролази за топовске цеви? Нагнула сам се ближе и ставила руку на прозор. Схвативши да ми кисне
рука и да се мојом гестикулацијом препознаје одушевљеност, повукла сам се натраг и уозбиљила.
Какав је то неподношљив мирис? Киша је кроз канал спирала тамну течност, погледавши мало боље, схватила
сам да је то крв. Ужаснута призором покушала сам да се приберем, да се повучем у кочију што је више могуће.
Пред мојим очима била су уморни радници, исцрпљени и умазани блатом. Рушили су се од умора или су већ
лежали мртви. Наредила сам кочијашу да пожури, кочија се тресла под недовршеним путем.
– Да ли је то кнегиња?
– Дошла да се заслађује призором!
– И како вам се чини?
– Тако, тако гледај и немој ништа учинити! - викали су и жене и мушкарци, прљавих лица и још прљавијих
руку, али једино нечисто што сам осећала овде, била сам заправо ја.
– Проклета, дошла из Византије! Није она за нашег деспота!
– Проклета да си, Јерина!
– Проклета!
...
Каква ли се то збрка одиграла тамо? Какве приче круже да овако говоре о мени?

IV

Година1435.
Већ пету ноћ нисам ока склопила, ни у утврђењу не осећам спокој. Крива сам и уплашена, уплашена од
Бога и од Турака, више се не бојим само тебе Свевишњи, Ти прашташ и дајеш шансу за покајање. Турчин
отима и немилосрдан је противник. Србија је све мање наша, узели су нам част, животе, децу. Полако се гаси
последња нада, Смедерево ће пасти јер неће имати где, као што ни ја нисам имала избора када сам у шаке
непријатеља предала своју кћер.
Колико сам вере дала Смедереву... колико сам живота дала Смедереву... колико их је умрло док нису подигли
Смедерево? И сад сам ја ништа друго до Проклета Јерина. И јесам, како нисам? Дала сам му део себе јер
сам бедна, мислила сам да ће нас поштедети ако узме Мару. Да ће поштедети Србију и да ћемо добити делић
онога нашег назад. Када све нестане, ја ћу остати што јесам, проклета...

V

Година 1439.
Мислила сам да је предаја кћери у Муратов харем најстрашнија ствар која ће задесити Ђурђа и мене. Казна је
казна, можда је нисам лично окусила, али знам да се и мени ближи. Пакост људска је необјашњива, сви смо је
барем једном имали. Питање је која је граница. Та 1439. била је година гада су наша два сина Гргур и Стефан
ослепљени по наредби Муратовој. То би била казна за склапање савеза са Угарском.
Остаоло је код мене само још једно дете, Лазар. Чини ми се као да је способан да влада, борбен је и хладан.
Не показује љубав, потпуно је непристрасан...