Page 7 - Кроз градове и кроз векове

времена до сад. Његове боре биле су испуњене честим лутањима, пркосно се држећи, идући по земљи
натопљеној крвљу балканских народа у борби за очување својих обичаја и духовности, али и државности која
захваљујући првенствено нашој цркви, код нас Срба као најслободољубивијег народа није почела да бледи.
Изненада се пренух и након разговора са оцем настојатељем који то није одобравао, одлучих да постанем део
Новакове убојите чете и место псалтиром и тамјаном, топузом станем у одбрану од завојевача.

Уједињена устаничка војска успела је да створи једну повећу слободну област. Тако је Новакова чета, којој
је припала част да носи заставу са ликом нашег другог спаситеља - Св. Саве, победоносно, лаким кораком
умарширала у Липову. Коџа Синан - паша у крви је угушио ову буну. С обзиром да је означен као главни
покретач буне, Турци су владику Теодора живог одрали. Дознавши за то, побојах се за сопствени живот, јер
сам могао да наслутим какве су казне биле намењене непослушнима турској војној сили. О томе су писали
многи путописци. Турци хајдуке убијају веома споро и свирепо. Најчешће их набијају на кочеве, каче о
ченгеле, а понекад их и вешају. Њихова трупла се постављају поред важних друмова, као речита опомена.
Узнемирила ме је помисао да би главе мојих сабораца и моја с њиховим закитиле неке паланачке бедеме. Од
тог момента у мени се појавише два страха и као да су један другог допуњавали. Најпре се јављао страх од
овоземаљске смрти, што, сложићете се, није својствено ниједном правом јунаку, какав сам желео да постанем.
Уколико бих се у сукобима са Турцима истицао, утолико би тај страх постепено бледео и појављиаво се
онај други, код верујућег човека можда и дубљи, страх од Божије казне и одговора Христосу на Дан другог
доласка. Тако сам се, растрзан страховима, након слома банатске буне, са четовођом и осталима упутио ка
Кнежевини Влашкој. Прва препрека нам је била природа. Требало је прећи и укротити воде мутног Дунава.
Под Новаков јатаган стало је близу две хиљаде бораца који су одлучили да се са њим ставе на располагање
влашком кнезу Михају Храбром и помогну му да оствари своју главну замисао - протеривање Турака и
уједињење Влашке, Молдавије и Трансилваније. Осим страхова који су ме мучили, у мислима ми се јавио
осећај горког кајања и потишености. Кајао сам се због одрицања од ризе и монашког позива, од мољења за
спасење оног најсветијег - душе сваког од нас. Временом, осећај огорчености је кулминирао када су моји
саборци почели да нападају турске трговачке караване, чему сам се ја противио, носећи се чак и мишљу да
напустим хајдуковање. Овакви напади на османске месне званичнике и трговце за последицу су имали крваво
обрачунавање Турака са православном рајом, те проклињах дан када сам приступио Новаковој чети, молећи
се да и ја допаднем страшним мукама и пострадам као и онај земљорадник или какав свештеник. Неретко,
хајдуци би чинили бројне пљачке и палежи што је мени било неприхватљиво и косило се са хришћанским
начелима. У Влашкој сам узео учешћа у нападима на градове Трговиште, Букурешт и Ђурђу 1595. године. и у
нападу на Софију пролећа ‘96. Осећај неиспуњености, празнине и издајства Бога, продубљен је сазнањем да
је наш четовођа мученички пострадао на ломачи 5. фебруара 1601. у Клужу, али и схватања да заиста нигде
нисам приспео и да никад, колико год да ми је било важно ослобођење Балкана и повратак бројних породица
на своја опустела огњишта, као хајдук нисам могао томе допринети.

Ивана Бајчетић