Page 6 - Кроз градове и кроз векове

Хајдук у чети Старине Новака

На свет сам дошао о Петровом дану, 1570. године, по казивању мајке, у једној скромној омањој кући
испуцалих зидова, на којима су се понегде могли уочити комадићи сламе. Наше Средиште налазило се
удаљено два сата ходања од вароши. У овом делу нашег бескрајног банатског неба, ваздух је био некако
тежак, а земља, испресецана брдним удубљењима плитке стајаће воде, неплодна. Обичном човеку је чак и
бављење земљорадњом било ускраћено. Ја пак нисам био жељан беле пшенице, већ гладан знања, које сам
могао да стекнем једино при цркви, где сам се и описменио.

Моји сродници су Банат населили у предвечерје пада српске средњовековне државе. Тада се мој прадеда,
као дечачић, невољно, у једном плетеном сепету, идући кривудавим и блатњавим путевима некадашње
моћне царевине, која је гордо бдила сенком Стефана Душана над овим делом Старог континента, обрео
у непрегледној, мочварној равници којом је тада господарио угарски краљ Матија. Чезнувши за својим
негдашњим завичајем, најпре се упокојио мој чукундеда, отишавши са својим новобрдарским крајем, који
је прогутао османски мрак. Не могавши да се прилагоди овдашњим приликама и животним условима, и
прадеда се, као релативно млад човек, опхрван разним болезањама представио Господу. Захвалан својим
прецима што су на мене пренели идеју о неугашеној свећи српске државности славне, по Божијем промислу
низане, историје племена, које под туђинском ногом чамује, у 18. години упутих се к манастиру Св. Јована
Крститеља да макар тако сачувам и славим култ утемељивача српске православне цркве. Тамо сам, са
Божијим призивом донео одлуку да постанем искушеник, а потом и да се закалуђерим. Још пре мог рођења,
1552, турске претходнице прелазе Дунав и запоседају Банат. Тако је Ново Брдо, које ми је било познато само
из дугих породичних приповедања око огњишта, стигло у наше Средиште, које је постало део Османског
царства - огледала сваке заосталости. Живот православног становништва је постао неподношљив и као да
се преплитао са бројним кризама у царевини, те су и бројне девширме везиване и за XVI век на чијем концу
и бивствујем а не само за претходни кад су биле заиста учесталије. Можда ме је болешљивост која ме је
пратила у првим годинама одрастања сачувала од агиног избора, те сам се 1595. године, дошавши обрео у
Влашкој. Ако пратите редове које сам исписао, засигурно ћете се запитати зашто сам тако напрасно донео
одлуку да напустим Банат и упутим се ка Трговишту у Букурешту? На мој животни пут утицао је превасходно
један догађај, који се збио пре неколико лета и који ме је, слободно могу казати, обликовао онаквог какав сам
сада и заробио ме у љуштури страха и огорчености.
Наиме, године 1593, када сам имао 24 лета избио је један од највећих сукоба између Аустријске царевине и
Османског царства које је на врхунцу своје моћи, као каква аждаја настојало да се домогне Беча и загосподари
овим огромним пространствима средње Европе. Отпочео је као и већина претходних ратова - дугим четовањима
и учесталим упадима на границама, да би се након велике хришћанске победе код Сиска распламсао и постао
рат великих размера. Прва ратна дешавања на простору Баната забележена су 1594. године, када је Петар М.,
предводећи српске устанике, уз учешће архијереја вршачког Теодора заузео град Вршац и околна насеља,
при чему се устаничка војска увећавала. Због близине вароши, манастиром се брзо пронела вест о устанку.
Наредног дана, нешто после јутарње службе, порта се испуни са око педесетак људи, импозантне грађе и
држања, добро надржани, који рекоше како долазе са простора Влашке и Бугарске, где годинама хајдукују и
пркосе османској сили и неправди, те изразише жељу да помогну својој православној браћи. Јасно се међу
њима могао назрети њихов вожд. Носио је шалваре од коже младог медведа. Испод шалвара је имао кратке
чизме од жутог сафијана, спреда шиљате, одоздо потковане, окружене дугим и широким мамузама. На глави
је имао капу, сличну оној каква је красила главе пољских коњаника, која му је падала ка једном рамену. Она
је била од пегаве леопардове коже. Желећи да остави још страшнији утисак, на њу је, на челу додао једно
повеће орлово крило. Од оружја је носио јатаган, који се пресијавао под зрацима топлог пролетњег сунца. У
десној руци држао је топуз са златним перима. Рекоше ми да се зове Баба Новак. Гледајући његово наборано
из којег су исијавале сталоженост, честитост и искуство, присетих се на тренутак прегршт предања и песама
народног творитеља, које су тако живо портретисале све наше славне, велике владаре и јунаке од најстаријих