Page 8 - Кроз градове и кроз векове

Лик деспотице Јерине, жене деспота Ђурђа, током изградње Смедерева

I

Година 1427.
Како је само нераван пут, било би лепо када би он био моја једина брига у овом тренутку. Дуга је ноћ пред
нама а још дужа борба у земљи у којој више није свој на свом. Невоља је стигла из далека да украде све што
смо стекли, она не бира између твога имања и твога чеда, опустошиће нам срца и оставити велику празнину
која ће се залечити само смрћу.
– Шта нам је чинити, Ђурђу? – упитала сам га иако сам већ знала одговор.
– Пред нама је изазов, сада је време да заједно створимо нови живот, не само нашој породици већ и земљи
у којој живимо и која нам је дата да се боримо за њу – одговорио ми је Ђурађ.
Наша нова престоница биђе Смедерево, где се две реке сретну сваким изласком сунца, где се Језава улива у
Дунав. Те 1428. године почела је изградња Смедеревске тврђаве за коју не бих ни слутила да ће бити кобна
по моје име и познавање међу српским и околним народима.
Понекад ми је жао тих јадних људи што по читав дан и ноћ прљају своје руке и троше задње делиће снаге да
би саградили зидине кула и сачинили путеве, али време одмиче, а невоља је све ближа, не може се дозволити
нерад. Мора да се ствара, њихова дужност је да служе земљи, као што Ђурађ и ја служимо. Смедеревски град
осмишљен је по идеји визатијског стила, облик неправилном троугла још нико није видео у Србији. Моја
домовина заслужна је за, по завршетку, несвакидашњи облик утврђења.

II

Тог јутра на доручку смо имали посетиоца, желео је нешто важно да саопшти Ђурђу због чега су изашли из
просторије да тај разговор обаве насамо. Тог дана падала је јака киша, за доручак смо јели хлеба и сувог меса.
У просторију је ушла Мара, моја кћи, њој је тада било десет година, приближавао јој се рођендан, мислили
смо да направимо славље којим бисмо га обележили. Можда није време за славље јер је велики терет на
свима нама, али није дете криво да испашта за свој дан.
– Мајко, да ли ћете барем данас имати времена да погледате какву хаљину ми шије кројач?-упитала ме је
Мара са већ разочараним изразом лица.
– Кад?
– Долази за сат времена.
– Ах, добро, видећу да ослободим времена - нисам се много потрудила да звучим убедљиво, али ћу се
потрудити да јој услишим молбу.
Чула се шкрипа врата и по која реч је ушла у просторију у којој сам доручковала. Био је то Ђурђев глас,
забринут и раздражен.
– Размислићу да ли је примарно да се нешто учини...
Видевши да је нешто лоше у питању, по намргођеним густим обрвама, наредила сам Мари да изађе из
просторије у нади на ћу сазнати о чему се водио разговор.
– Шта се дешава? Треба ли да знам? - одлучно сам поставила питање.
– Свакако ништа чиме би се требало оптерећивати - рекао је Ђурађ и како би скренуо са теме упитао је:
– Шта је Мара хтела?
– Да ли нешто није у реду у вези са изградњом тврђаве? - знала сам да је реч била о томе јер сам препознала
човека који је још на самом почетку био задужен о извештавању стања на градилишту. - Да ли треба сама
да одем да проверим?
– Наравно да не! Нема тамо шта да тражиш.
Видевши да одговора неће бити одлучила сам да се спремим и одем на лице места. Скоро никад не одлазим
тамо, не волим да се мешам са сељацима и прашином. Али колико лоше може бити у будућој престоници
српске државе?