Page 10 - Кроз градове и кроз векове

VI

Година 1457.
Нешто се угасило у мени, која ме је грешка стигла, не бих знала рећи. Смрт ме је свакако однела али ко ју је
донео оставићу на вама да процените.
Памтим завршетак изградње Смедерева за који сам се толико борила, владавину у очима народа као уљез, по
њиховом ја не припадам Србији. Ја сам им оставила благо да га траже, а можда и нисам... нека трагају ако се
већ крије ту негде испод тврђаве. Остављам историји и људима да процене ко сам и шта сам. Да ли сам била
уљез, добра савладарка или лоша, каква сам била према својој деци, каква сам жена мужу. Сада могу само да
ме се сећају. Нека ме се сећају и као проклете.

VII

Година 1456.
– Осећам да ми се ускоро ближи крај, биће хладно. Ово што причам тужно звучи али је истина са којом се
морамо суочити - говорио је Ђурађ не гледавши у мене а ни ја у њега.
Лежао би по читаве дане и говорио као да зна када је тај дан, глас му је истрошен и запиње, тужно је слушати
а камоли гледати таква човека. Тај дан је рекао да има посла око папирологије и да је на њему битан задатак
који мора сада да обави.
Сазнање да имовину не предаје само Лазару већ и мени, није ме много изненадило. Знала сам да сам заслужна
са једне стране. Поносим се на себе што сам у Ђурађевим очима и ја вредна. Али шта ми то казују Лазареве
очи, није одушевљен тиме што чује.
Тог дана све ми се чинило богатије него што јесте. Трпеза је била пунија, зидови су били виши и чистији,
столице су се сијале и изгледале отменије. Себи сам била лепша у хаљини од плаве и црвене свиле. Пет
година раније, 1451, Мара Бранковић вратила се из Муратовог харема, због тог догађаја могу допустити себи
потпуни спокој. Једина лоша страна је та што Мара одбија да поново ступи у брак. Њена жеља ја да остане
удовица до краја живота.

VIII

Смрт.
Његова смрт дошла је када је и била очекивана, 14. децембра 1456. Моја смрт наишла је изненада и нико не
зна ко ју је донео у мој живот. Када је Ђурађ умро, моје звање више није било жена деспота, већ привремени
владар Србије.
Могу рећи да сам одушевљена маштовитошћу и да ћу баш због ње остати упамћена у народу. О мени се
говори рђавим језиком, постоје бајке и приповетке. Неки ме хвале а неки унижавају.
Чула сам причу да сам убила седморицу браће јер нису желели да раде на изградњи тврђаве, да сам узимала
кокошија јаја од народа и зидала Смедерево њима. И да је због тога владала глад међу народом. Како сам
крива за масовну смрт људи и да ћу по томе остати упамћена под именом Проклета Јерина. Није лако угодити
ни себи па ни народу. Зато радите онако како сматрате да је најпоштеније, о вама ће се свакако памтити приче.
Какве да су али постоје...
Будите паметни и не дозволите да поверује у митове и речи, то су само звуци који казују. Користите памет да
сами процените да ли сам рђава или племенита. Неко прави историју а онда је тумаче, ви је тумачите на свој
начин.

Нађа Тодоров