Page 12 - Negativ broj 4

НАЛИЧЈE ЛИЦА

Јустинијан I (482─565), рођен као Флавија Петар Саватије, а по доласку на власт након свог
ујака Јустина, прозван Јустинијан, био је можда и највећи цар ромејске империје. Родио се у
породици свињара и ратара, а сахрањен је у пурпурном ковчегу. Највеће заслуге су му
кодификација римског права, неуспела обнова уједињеног Римског царства, одбијање
персијских инвазија, изградња Аје Софије у Цариграду, покушај помирења православаца и
монофизита, и стварање економски стабилног и добро организованог језгра Источног римског
царства. Његова жена Теодора, по опредељености монофизит, играла је битну улогу у
поновном уједињењу хришћанског света, а као невероватно способна и довитљива, успешно је
владала царством док је Јустинијан боловао од куге током инвазије персијске државе.
Владавина Јустинијана и Теодоре сматра се златним добом. Као велики верници и добротвори,
сматрају се свецима у неким огранцима обе хришћанске цркве које су тада постојале. Главни
историјски извор о њиховој владавини саставио је историчар Прокопије. Ипак, Прокопије је
написао и Јустинијанову тајну историју. У њој огољује приватни живот цара и царице. Теодора
је описана као вулгарна, неосетљива, похотна, малициозно шармантна, прорачуната и
злокобна, док је Јустинијан описан као суров, расипан, подмитљив, неспособан и ђавоиман.
Постојала је и прича да је ноћу устајао и шетао палатом, а да му је глава, одвојивши се од
рамена, слободно летела. С једне стране, катехон ─ заштитник хришћана од сила зла, а са друге
стране, виновник исконског зла.

СИРОМАШНИ БОГАТАШ

Након преране смрти деспота Стефана Лазаревића, по уговору у Тати са мађарским краљем
Жигмундом Луксембуршким, на престо Србије долази Ђурађ Бранковић (1377–1456), син
господара Вука Бранковића. Током своје владавине, коју је започео у позним годинама, трудио
се да очува шта се очувати могло од остатака некада моћне српске државе. Главни адут му није
била ни војска ни дипломатија ни велика утврђења, већ огромне количине новца. Да би
осигурао самосталност Србије, наставио је Стефанову политику развијања рударске индустрије.
Још од Уроша и Немањића и довођења сарских рудара у Србију, држава је имала стабилан
прилив прихода из многобројних рудника, посебно на Косову. Ђурађ је проширио и обновио
старе руднике и отворио нове на Косову, око новоослобођене Сребренице у Подрињу и око
града Рудника. Највећи рудник, утврђење и град у Србији, до подизања Смедеревске тврђаве,
био је Ново Брдо на Косову. Овај град је годишње вадио злата и другог вредног метала у
вредности од 200.000 дуката, а Сребреница 30.000 дуката. Највише је копано гламско сребро,
фина мешавина сребра и злата. Ђурађ Бранковић је своје благо делио на три дела. Један део је
похрањивао у Дубровнику, који је, након пада деспотовине, овај новац користио за откуп своје
слободе од Османлија и Млечана, све до почетка 19. века. У Дубровнику је заложио 1000
литара злата, 3000 литара сребра, милион аспри у новцу и разне златне и сребрне предмете.
Други део је похрањивао у Венецији, отворио трговачки еснаф и закупио улицу у којој се
налазио, но након пада деспотовине, благо је „пропало у земљу“. Оно што му је преостало
користио је за одржавање својих имања у Јужној Угарској. Улагао је у државну одбрану,
потпомагао економски развој и плаћао данак Османлијама. Данак Турцима је плаћан годишње
и износио је 50.000 дуката до 1439, и 60.000 дуката од 1444. године. Од онога што му је