Page 21 - Negativ broj 4

Сукоб старог и новог у Сремчевом делу „Зона Замфирова“

Љубав, покретач и инспирација, снага и вечита тема. Недокучена, одувек. Мало је мојих година
да је разумем, али срце је велико да осети.
„Зона Замфирова“ ─ љубавна прича о девојци и младићу из различитих слојева друштва, научила
ме је да срце побеђује, савлађује препреке, спаја неспојиво, побеђује време и уверења, норме. Мири
свет око себе.
Сусрет деветнаестог и двадесетог века, одлазећe старо турско и долазећe ово српско, сударају се
у нишким сокацима, комешају старим калдрмама, разбијају о зидине и капије. Зоне и Мане, двоје
младих и заљубљених, живе у тадашњем Нишу размакнути невидљивим бедемом тадашњег времена.
Она је чорбаџијска ћерка, а он мали занатлија, добар мајстор, али сиромашан. Хаџи-Замфир, Зонин
отац, оличење је старог, турског, феудалног. Човек навикнут на привилегије, успех, моћ. Руководи се
оном старом: „Свака птица своме јату лети“, и не жели за своју ћерку ситног еснафа.
Да бисмо схватили непремостиве светове, писац вешто кроз ликове, догађаје и места, слика
старо и ново време. Старо се огледа у граду, поплочанoм калдрмом и мирисом сласних дудова, у
улицама сатканим од малих дућана, капија, кафана, великих имања. Језик, навике, одевање... Све је
одисало турским добом које је прошло, али векови нису могли нестати у трену. И сам писац каже: „Дуго
се причало каква је сила био чорбаџија Замфир“. Господин, ауторитет у кући, сила у граду. Његова је
последња, одлучујућа. У кући старог: мирис дафина, каранфила, тишина рајског врта, скупе иконе,
блештавост бакарних чаша, сребрних свећњака, рахатлука и кафе. Старе корене носе и чарбаџија Јордан
са јединцем Манулаћем, статичним и неспособним за живот, као и чарбаџија Петракије, богати газда
који је узалуд школовао сина посрнулог у моду. Камен спотицања или златна карика између старих и
нових навика и обичаја је Манетова тетка Дока. Енергична, бритког језика, не мари за сталеже. Њен
мото је: „Чорбаџијско није довека“. Она је и весник смене времена, јер: ...“Један се качи, а други
силази“...Тако она најављује дух новог. Грађани који раде, напредују на друштвеној лествици, баш као
Мане. Стиче и опрема свој дућан, има своје слуге, воли песму и игру, ужива у животу и загледа се преко
јасне црте у лепу Зоне, чорбаџијску кћи. Митанче оберучке прихвата ново, жени Швабицу, разводи се и
у „новим модерним ципелама“ гази по свему старом: оцу, дућану, моралним нормама...
Највећи део наших живота страћимо на прошлост, оплакујући своје грешке или парализовани
пред будућношћу. Наша срећа не зависи од онога шта се дешава, већ од начина на који то
доживљавамо. Тако хаџи-Замфир прави компромис, одлази код кујунџије да поправи муштиклу,
дискретно нудећи руку своје кћери.
Кроз причу о љубави Зоне и Манета спајају се светови. Удахнемо мемљиви, помало сладуњави
дах прохујалог времена на нишкој калдрми. Пратимо немогућу, забрањену љубав која побеђује. Тако и
треба бити.
Нека победи љубав и оно добро у нама. Увек, без обзира на време, обичаје, наше уерење,
законе и морал. Ако је права и вредело је, опраштам јој све. Стварност око нас не може бити
прихваћена, нити одбачена. Побећи од ње је исто као и побећи од сопствених ногу, прихватити је исто
што и пољубити сопствене усне. Преостаје нам да се полако стапамо са њом и постанемо део ње,
срећни и спокојни.

Вукашин Пилиповић