Page 19 - Negativ broj 4

Свет у ком живим – свет који желим

Каква је иронија да живимо на Земљи облика елипсе, а понашамо се као да смо у квадрату,

ограниченом само са четири странице, под правим углом, без одступања. Наравно, тај квадрат није
створен брзо и лако. Много времена смо потрошили трудећи се да ограничимо и потиснемо све оно
што истиче јединственост човека, и сад можемо да се похвалимо да смо у томе и успели. Успели
смо тако што смо поставили исте вредности за седам милијарди људи, иако је сваки човек посебан.
Тако што смо систем вредновања знања ограничили на пет оцена, а тако ограничено знање
поставили на прво место. Успешна каријера је сјајна, али њу не можете да загрлите на крају дана, не
можете да јој испричате своје мишљење о филму који сте погледали и не можете са њом да
прошетате по сунчаном дану. И поред свега тога, људи се и даље труде и упијају гомилу

беспотребних информација, а на оно најбитније затварају очи.

Треба да одговорим на два питања: у каквом свету живим и у каквом свету желим да живим?
Одговор на прво питање је: сарказам. Живимо у свету где се тачност вашег мишљења мери у односу
на то колико се слажете са већином. Људи од педесет година се смеју деци од пет година која
верују у Деда Мразa, док они верују у Бога. Никад више није била заступљена екологија, а никад
мање није било свежег воћа на дрвећу и чисте воде у рекама. У кључним тренуцима нас воде
погрешни људи, којима смо ми дали право и глас да то раде. Воде се ратови о односима између

мушкараца и жена, као да свет нема већих проблема од тога. Живимо у свету у ком има довољно
хране за све, а људи опет умиру од глади. Ако замислимо да Земља нестане и да ми будемо
пребачени на планету исту као Земља, само пре 1000 година, мислимо да бисмо прешли ту разлику
у годинама врло брзо. Међутим, не бисмо то могли, јер о уређајима које користимо свакодневно ми
заправо не знамо ништа. Не знамо због тога што коришћење тих уређаја од нас не тражи да знамо
како функционишу. Дошли смо у време у ком су телефони паметнији од људи, и од нашег ума праве
квадрат који слепо прихвата оно што је дато, а да о томе ни не размишља. Сваки дан седимо
неколико сати у школским клупама упијајући информације које не изазивају никакву
заинтересованост код нас и не терају нас на размишљање. А зар није то управо поента школовања ─
учити да размишљаш о животу? Нико нас није припремио на то како да се носимо са сломљеним
срцем или посвађаним пријатељем, али знамо све о Византији и aнтичкој Грчкој. Живимо у свету у

ком се граде зграде са незамисливим бројем спратова, а толико људи живи на улицама. Стављамо
све у електронску форму, а пола становништва је неписмено. Сви знамо како дрога не ваља, а опет
има толико наркомана. Називамо се напредном генерацијом, а не можемо да преживимо један дан
без телефона. Називамо средњи век ограниченим и заосталим због тога што су бракови били
унапред договорени, а никад више него данас није било разведених људи и пропалих бракова. И
како, уз све то, очекивати да не живимо у једном квадрату?

Друго питање јесте: какав је свет који желим? Међутим, после свега реченог, право питање

није да ли нешто желиш него да ли то смеш. Данте је рекао да су најгора места у паклу сачувана за
људе који су свесни моралне кризе, а не раде ништа поводом тога. Право време да се нешто уради
је сад, јер ће ускоро свет кренути путем који је једносмеран и после ће бити касно. Овај свет видим
као квадрат, а волела бих да га видим као круг.

Дуња Сантрач