је написао(ла): 16. јуна 2020. у 20:50:
+++ ЕЛЕГИЈА ОКТОБАРКА +++
Збогом школо, Гимназијо,
и збогом твом школском звону.
Пашће опет лишће преда те,
к'о што сваке јесени би,
али неко друго место
за неке друге ђаке,
Гимназијо,
бићеш ти.
Реци ми,
хоћеш ли остати иста
каква оног тријумфалног дана
оне давне јесени,
Гимназијо,
ти била си?
Не говори.
Лепше је утопити се у наду.
Пустити ме да живим сан
у ком твој ђак још увек сам,
и чекам да весник озвони
под подневним небом;
да урлик челикаша позове
у поновну ђачку ескападу.
Не говори.
Желим да ме анектира овај ламент.
Пусти ме да не мислим о крају,
нека буде као да га нема:
обичан дан, а сутра опет исто
и тако заувек.
Није ми ни пало на памет
да ћу баш те дане памтити најбоље,
дане кад уз мене најближе
Гимназијо,
ти била си.
Би ли ме препознала
кад бих опет сео на клупу,
прошао поново кроз ходнике,
и куцао још једном на врата зборнице?
Задржи бар сенку ми
што случајно урезах у твоје зидине
док стојећи,
гледајући
размену таласа
из године у годину,
мислио сам о себи
да изван тих закона сам
и да ми заувек уточиште
Гимназијо,
бићеш ти.
Овде,
где сам те први пут срео,
осврћем се по последњи пут.
Имам толико да ти кажем
а ја одлазим од тебе.
Врати се, чуј моје речи!
Немој да после четири године
у тишини завршимо.
Причај ми,
пусти ме да ти још једном чујем глас.
Твој бастион младости, твој четвртасти стас.
Да ми је поново те четири године,
проживео бих све опет још једанпут.
Да сам знао да је овако тешко опростити се
пао бих разред и још једну годину остао уза те.
је написао(ла): 24. децембра 2018. у 21:29:
Напишите Вашу поруку.