Page 29 - E-negativ03
P. 29
Срећа људска зове се - путовања. Видите, од тог једног хоћу
десило се толико тога.
хоћу Познајем доста људи који стално нешто
кукају. Небитно о чему. Да ли је то
Не верујем у судбину. Сматрам школа, друштво, слободно време,
да су људи измислили овај појам јер нису генерално- досадно им је у животу. Онда
задовољни својим животима. Када нам им ја предложим нешто, неку активност,
нешто не иде, када нам нешто стално а најчешћи одговор који добијам је да
измиче, најлакше је рећи: „То је судбина, немају времена. Не верујем у то, мислим
шта ја да радим?“.
да се боје. Човеку је увек тешко да
Од малих ногу увек ме је све прихвати нешто ново, да проба нешто
интересовало. Све сам волео да знам. другачије, да искуси нешто њему страно,
Зашто је то такво, како је то тако, откуд боји се да каже хоћу. Боји се да изађе из
ти мали људи у тој кутији, ко их је и како своје удобне зоне, знате, превише му је
ставио ту? Био сам радознао и стално сам удобно, пардон, досадно у њој! А срећа
постављао питања. Знате, то зна да лежи баш у оном супротном, баш у оном
нервира људе. Замислите да вас неко што сте се увек бојали да урадите. У
нешто непрестано запиткује и да не ономе што одлажете за неко касније
можете ништа од тога да урадите. време, оно касније, никад достижно,
Временом су сви оглувели на моја никад баш сад. Чекамо или ово или оно,
питања. Почео сам да читам и да у чекамо да неко други узме наш живот и
књигама тражим одговоре. Ту је, да га живи уместо нас, а ми треба само да
наравно, и телевизија. Да, баш та седимо и да посматрамо како је наш
телевизија пуна „забавних програма“, живот леп када га неко други живи. Кажу
али, ако се потрудите, можете пронаћи - није им лако, кажу - не могу више овако
одговоре на своја питања. Мада, ни то да живе, кажу - нисам срећан. А у ствари,
није довољно. Како да научите некоме да ми само треба да кажемо -хоћу, треба се
помогнете, можда чак и спасете живот, препустити овом дивном поклону који
ако само седите пред телевизором? смо назвали живот и искористити га
најбоље што можемо. Треба да
Волонтер Црвеног крста сам постао баш прихватимо изазове, да се не плашимо и,
из тог разлога, желео сам да научим како наравно, да уживамо.
некоме да помогнем. Нисам ни слутио
колико ће те касније утицати на мој Заправо, на крају крајева и није
живот. Паралелно са тим кренуо сам и у тако тешко. Потребно је само једно-хоћу!
Гимназију, где су ми се такође отворила
многа врата и путеви. Постао сам члан Стефан Штрбац 4-3
неких других организација, ишао сам на
секције, семинаре, кампове, размене и
