Page 17 - E-negativ03

да седиш.“ Осећао сам се да мој живот
поново почиње. Требало ми је месец дана
само да поново научим како да седим.
Изводили су ме у колицима напоље и
након годину дана, први пут сам поново
видео небо, дрвеће, сунце... У колицима
сам могао издржати највише сат времена,
а преко тога бих се онесвестио.

Последице нису захватиле само мене, већ
и моју породицу. Од тог дана, нисам
видео мајку да се смеје, оца како игра
фудбал. Најтеже ми пада када пролазим
својим родним градом и видим терен на
ком сам одбранио први пенал, када се
састанем са саиграчима и причамо о
старим данима, али највише када дођем
код баке и видим слику на којој држим
лопту и са којом се она још увек хвали.“

Овом причом господин Срдић подстакао
нас је да поштујемо саобраћајна правила
и да схватимо да непоштовањем истих
угрожавамо и друге животе, а не само
свој. Захваљујући спортском духу, Милан
није престао да живи. Завршио је
факултет, редовоно иде у теретану, вози
аутомобил, тренира атлетику, излази, али
никада више неће вратити стари живот.